Усвојена Стратегија о ХИВ инфекцији и АИДС-у за период 2011. до 2015. године

У четвртак 24. марта 2011. године, Влада Републике Србије усвојила је Стратегију о ХИВ инфекцији и АИДС-у за период 2011. до 2015. година.

Ова Стратегија је петогодишњи оквир за развој, спровођење, праћење и процену националног одговора на HIV инфекцију. Заснована је на резултатима анализе и   консултацијама са многобројним представницима стручне јавности, државних институција, установа и удружења грађана, припадницима осетљивих популација и особама које живе са ХИВ-ом. Овај процес обухватио је процену и анализу актуелне ситуације поткрепљене доказима, процену и анализу одговора на ХИВ инфекцију, идентификацију проблема и изналажење могућности за ефективне интервенције, успостављање приоритета и циљева, као и дефинисање начина праћења и евалуације одговора друштва на ХИВ инфекцију и АИДС.

Општи циљ Стрaтегије је превенцијa ХИВ инфекције и других полно преносивих инфекција, кaо и обезбеђење лечењa и подршке свим особaмa које живе са ХИВ-ом.

Главне компоненте Стратегије су:

1. Превенција ХИВ инфекције у посебно осетљивим и другим осетљивим групама становништва и међу популационим групама од посебног интереса;
2. Здравствена и социјална заштита особа које живе са ХИВ-ом;
3. Пружање подршке особама које живе са ХИВ-ом;
4. Улога локалне заједнице у одговору на ХИВ инфекцију;
5. Људска права у области ХИВ инфекције;
6. Комуникације у области HIV инфекције;
7. Епидемиолошки надзор, прашење, процена и извештавање о националном одговору на епидемију ХИВ инфекције.

У Стратегији се предвиђа проширивање програмских активности кроз унапређење родно сензитивних и других специфичних програма као и увођење програма „позитивне” превенције. Већи акценат је стављен на поштовање људских права, како особа које живе са ХИВ-ом, тако и припадника маргинализованих популација под повећаним ризиком и осетљивих на ХИВ, чиме би се уједно утицало и на смањење стигме и дискриминације према овим групама. Посебно су препознати значај и улога локалне заједнице и њеног укључивања у спровођење специфичних програма. Такође, наглашена је и потреба за уређењем комуникације у области ХИВ-а као и за сталним унапређењем система праћења и процене одговора на ХИВ.