Zapošljavanje

U početku, na primer, htela sam da radim; možda se sećaš da sam govorila da se osećam užasno što ne mogu da radim. Otišla sam kod tog lekara na tu komisiju za penziju i rekla sam mu: „Hoću da radim!“ Nije mi bilo jasno u glavi šta se sa mnom događa i šta se dešava… On je rekao: „Da, ja te razumem, ali ovo je Balkan i ne možeš da radiš“. Bio je jako ljubazan, jako fin, ali… Čula sam potpuno drugačije priče Šod drugih ljudiĆ, znaš: „Štaaa, hoćeš da radiš sa decom?!“ Jer ja sam učiteljica… I ranije sam radila kao učiteljica i volim tu decu i ona vole mene, ali sad… sad je tako. I ta izolacija krene i ne možeš – ne možeš da se boriš protiv toga kad moraš da napraviš svoj štit i da se trudiš da postojiš najbolje što možeš. (Neda)

Nekoliko meseci kasnije Neda govori još o tome šta za nju znači nemogućnost da radi svoj posao.

Ali posao – to je nešto što ne mogu – ja čak ne mogu… Neću ni da mislim na to, moraš to da ostaviš jako, jako duboko unutra, znaš… Zato što mnogo boli. Tako da neću da razmišljam o tome kako bi bilo da radim sa decom ili nešto slično. To je kao neka atmosfera oko mene, znaš; na primer, neke obične stvari: nemaš novca zato što ne možeš da radiš; ne znaš šta da radiš sa slobodnim vremenom jer ga imaš previše; ne možeš da uposliš svoj intelekt jer ne znaš sa čim, znaš; nemaš obaveza da ideš nekud da nešto radiš, da te nešto inspiriše, znaš? Sve što možeš da radiš ti moraš da izvučeš iz sebe. To je kao da si sam svoj vrt. (Neda)

Uskraćivanje stalnog zaposlenja, u ovom slučaju zasnovano na HIV-pozitivnom statusu, predstavlja kršenje zakonske regulative.



U Srbiji:

• Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (2003), propisuje jednaku dostupnost poslovima zapošljavanja i jednakost u postupku zapošljavanja, nezavisno od rase, boje kože, nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, jezika, vere, političkog ili drugog mišljenja i opredeljenja, socijalne pripadnosti ili porekla, imovnog stanja, bračnog ili porodičnog stanja, porodične odgovornosti, starosti, članstva u sindikatu, udruženju ili političkoj organizaciji, ili od bilo koje druge okolnosti koja može biti osnov diskriminacije, odnosno nejednakog postupanja prema pojedincima među kojima postoje razlike koje nisu u funkciji izvršavanja poslova radnog mesta.
• Član 21 paragraf 3 novog Ustava Srbije takođe se krši u ovom slučaju zbog diskriminacije na osnovu HIV-pozitivnog statusa (što je, između ostalog, definisano kao psihički ili fizički invaliditet). Ustav propisuje da su svi građani jednaki pred Ustavom i pred zakonom, da svi građani imaju pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i zabranu svake diskriminacije neposredne ili posredne, po bilo kom osnovu.
• Ostali relevantni primeri zakonske regulative u oblasti zaštite:
  Zakon o zdravstvenoj zaštiti (2005);
  Zakon o visokom obrazovanju (2005), između ostalog, propisuje da se visoko obrazovanje zasniva na principu „poštovanja ljudskih prava i građanskih sloboda, uključujući i zabranu svake vrste diskriminacije“.
• Iako zakoni postoje, problem je u njihovom sprovođenju. Pravna nauka biće dodatno proširena opštim aktom protiv diskriminacije, koji je još u nacrtu.

u Crnoj Gori

• Član 3 Zakona o radu: „(1) Zaposleni u ostvarivanju prava po osnovu rada su jednaki bez obzira na nacionalnu pripadnost, rasu, pol, jezik, vjeru, političko ili drugo uvjerenje, obrazovanje, socijalno porijeklo, imovno stanje i drugo lično svojstvo. (2) Poslodavac je dužan da poštuje prava i jednakost zaposlenog u zaštiti prava, kao i njegovu privatnost i dostojanstvo.“
• U članu 8 Ustava Crne Gore, Zabrana diskriminacije, navodi se da je „zabranjena svaka neposredna ili posredna diskriminacija, po bilo kom osnovu“ i da se „neće smatrati diskriminacijom propisi i uvođenje posebnih mjera koji su usmjereni na stvaranje uslova za ostvarivanje nacionalne, rodne i ukupne ravnopravnosti i zaštite lica koja su po bilo kom osnovu u nejednakom položaju“.

Uprkos promenama u zakonu kojima je cilj bolja zaštita PLHIV osoba, neravnopravan postupak zapošljavanja i otpuštanja u praksi je i dalje uobičajen.

Ne bavi se ovde niko kvalitetom života ljudi, ovde se samo ljudi bave da je neko živ, i tako. Čast izuzecima, možda se neko bavi na nekom nivou, ali to je vrlo površno... Kvalitet života je nešto vrlo bitno, jer ako je meni omogućeno da živim onda se pitamo kakav je moj kvalitet življenja, da li je to nešto što je meni prihvatljivo, ili je to ono... Kao kad staviš nekoga na aparate, kao: „Super, živi!“ – a on je biljka! Mislim, to je diskutabilno. Sa druge strane, kad je meni život kvalitetniji onda sam ja radno sposobnija, onda ja nemam nikakva potraživanja prema državi, prema socijalnom, prema tim socijalnim programima. Znači, ja mogu sama sebi da zaradim. Kao u ovom slučaju: eto, sad sam volonterski angažovana – radim, ali negde sam možda mogla i da radim za novac, razumeš. A kad ja nisam radno sposobna, samo sam onako kao biljka, mislim da to državu mnogo skuplje košta. (Ana)

Dejanove reči ukazuju na situaciju velikog broja HIV-pozitivnih osoba.

Ja sam još u stanju da radim. Dobro, nisam sad u stanju da kopam i krampom udaram beton i to, ali sve drugo mogu, ne najteže poslove, ali ono kao: moler, tepih ili laminat, parket, da zidam, da molerišem, šta ja znam, bilo šta – to mogu. Plus alatničar sam, imam zanat i kao kuvar... A gledaj, HIV zna se kako – izumire na vazduhu, izumire na jako niskoj temperaturi, 40 i nešto stepeni, ne? Tako da i ako se kao kuvar isečeš, kada praviš nešto, pa ti kapne krv u supu ili šta ja znam, nikome neće biti ništa. A ako slučajno kapne na salatu, dok ta salata stigne do konzumenta i dotle je virus izumro, tako da... Svestan sam da ne mogu da radim kao kuvar ovde. Ali što ne razumem – baš sam prošle i pretprošle nedelje bio u opštini, morao sam da idem kod predsednika opštine i da mu iznesem svoj problem. I sad, objasnio sam predsedniku šta je, da jednostavno ne razumem: kada sam morao doći kući ja nisam išao nigde da tražim pomoć, nego prvo što sam uradio – otišao sam do SIZ-a za zapošljavanje, tamo sam se prijavio, otišao sam do doma zdravlja – i tamo sam se prijavio. Odma sam rekao koju bolest imam, sve je to bilo sređeno. I onda oni meni udare pečate, ne pečat nego mi upišu u knjižicu. Tada sam radio poslove nešto, kako se to kaže? Ne stalne poslove, nego kad nešto naleti, neko zove, treba pomoć, ovo-ono, dva-tri dana... I kad sam trebao ponovo ići da produžim knjižicu, onda su oni videli, ne? I kad je on Šslužbenik u Zavodu za zapošljavanjeĆ video to, kaže: „Sa time vi posao nećete dobiti! Sa ovom bolešću nema šanse da vas iko zaposli ovde!“ I onda je on meni predložio da odem na socijalno i da objasnim svoju situaciju, pa će oni mene dalje da upute i da će mi pomoći, i tako dalje. Ali i to je džabe, jer opet ne dobijaš nikakvu pomoć od njih, nego samo te deklarišu kao invalida posle i ako bi imao sreće da nađeš stalni posao negde neće te više primiti, zato što si deklarisan kao invalid. I jurio sam godinu dana, i sve papire sam nabavio, i... Sve sam predao, ama baš sve, sve što su tražili! I onda kad sam to predao onda su rekli: odlučiće, pa će javiti. Odbili me... Utvrđeno je da sam radno sposoban. Ali su mi rekli da imam još mogućnost žalbe, a Šonda samĆ ja poslao žalbu, jedan dan, treći dan je stigla odluka od toga Veća da, pošto su papiri zastareli, ništa novo nisam poslao, i dalje sam radno sposoban. Faktički, potvrđuju prvu instancu. A na drugoj instanci bi trebalo da te lično zovu i da ti postavljaju pitanja i da odgovaraš. Mene nisu zvali, niti ništa, nego je jednostavno došao papir i odmah je pisalo da nema više mogućnosti žalbe, da idem na socijalno. I onda socijalno mi zapuši usta sa 9.000 – bar da jesu 9.000, 2.900 dinara mesečno...
To je nekakva pomoć... A sa time treba da finansiram: odeću, hranu, cigare, sve, sve... Jer nažalost kod mene kući je takva situacija da sam ja naj, naj, najcrnja ovca koja postoji na ovom svetu. Od onog momenta sam ja jedan nesposobnjaković koji ima 45 godina i nije u stanju sam da brine o sebi! A ja 16 godina živim i staram se sam za sebe, nikad pomoć nisam tražio ni od koga. Ja hoću samo da preživim – ja sam jedan normalan, običan čovek koji je rođen na selu, odrastao malo na salašu, malo kod dede, volim prirodu i tako dalje, zemljoradnju i to. I tako... (Dejan)

U stvari, prebacuju mi da ih puno koštam, a neće da me zaposle! Ja u stvari tražim samo da me zaposle, dok god mogu da radim, ja bih voleo da radim, ne mogu samo teške fizičke poslove, ne da mene neko stavi 8 sati da pijuckam kafu, naravno, ima i drugih poslova, a ne samo kopati zemlju ili vući i tegliti kante za smeće i bacati na prikolicu traktora... Znači, ne toleriram to da neko neće tako da pomogne, ako nećete onda moram ja... Znači, ne dajete mi posao, ne dajete mi ovo, ne dajete mi ono, to i to, ja sve moram sam, kako ću? Ja nemam drugi put, a neću sedeti u toj mojoj sobi sa majkom i čekati da me jednostavno odnese đavo. Ja ću jednostavno ovako – pa koliko mogu. (Dejan)

Zdravstveno stanje PLHIV osoba je promenljivo i varira

HIV je virus koji se vremenom razvija u sidu. To je složena bolest koja na različite osobe različito deluje, što znači da se različite PLHIV osobe nalaze u svim fazama spektra – od zdravlja do bolesti. Njihova bolest slabi im imunitet, što znači da je većina njih osetljiva na obične zaraze i bolesti.
Neke PLHIV osobe na terapiji osećaju se dobro kao i svi ostali; neke su slabije i često bolesne. Ne postoji jedan zdravstveni standard za sve PLHIV osobe. Kod dve različite HIV-pozitivne osobe, čak iako su zaražene otprilike u isto vreme, virus se često manifestuje na potpuno drugačiji način. Zdravlje jedne određene PLHIV osobe takođe vremenom varira. Ona se obično veći deo vremena oseća dobro i potpuno je operativna, ali joj s vremena na vreme pozli i kraće vreme ne može da radi, što je uobičajeno za mnoge hronične bolesti.