Pristup zdravstvenoj nezi

Branko je nedavno polomio vilicu i bilo mu je potrebno da ga pregleda lekar.

Pitao se: da li da kažem doktoru – ili da mu ne kažem?
Nije hteo da mu kaže. Plašio se da ga neće primiti.
Njegova drugarica, aktivistkinja u HIV-zajednici, ubedila ga je da ima pravo da bude iskren i lekarima otkrije svoj status. Njen argument bio je da to ne može da ugrozi njegovo pravo na lečenje jer je dužnost lekara da ga prime.
Što su oni odbili.
Nisu hteli da ga leče.

Znači, taj koga ne znaš imao je skoro, letos, neku situaciju, dobio je batine. I ovaj, HIV-pozitivan je…
Ja sam mu ranije uvek govorila da je lepo reći doktorima, kod stomatologa, da je lepo reći onako na prvu loptu, onako iskreno, „ja imam HIV“, da se odmah zna sa kim se radi sa čim se radi, da to sve bude pošteno.
I on se uvek protivio toj mojoj ideji. „Neću da im pričam, neću nikom ništa da govorim, šta mene briga, dužni su da se štite“, i tako dalje.
I on je u pravu i ja sam donekle bila u pravu.
Ali eto, kad je došlo do velike potrebe, jer sad mu je bila slomljena vilica, on je ipak odlučio da iskreno kaže da je HIV-pozitivan; to se radilo na Stomatološkom fakultetu.
2000. godine meni je isto bila slomljena vilica, ja sam isto iskreno rekla. Mene su primili, ali teško. Isto su mnogi stariji profesori odbili, nisu hteli da čuju da me prime, tako da je jedan mlađi doktor samo vezao vilicu. Meni nije bila potrebna operacija da se radi.
Međutim, ovaj moj drug je prošao mnogo gore od mene, i to 2007.
Njemu niko od njih nije hteo da uradi operaciju slomljene vilice, zato što je reko da je HIV-pozitivan. Oni su imali, zakazali su neki svoj, kako se to kaže, timski sastanak, da donesu odluku o tom pacijentu ko će da ga preuzme, ko će raditi operaciju, i na kraju su mu rekli da nisu u mogućnosti da njemu urade operaciju. Tako da smo prilično bili šokirani, a naš doktor XXX je prvi put – pošto je on dosta flegmatičan čovek, i nekako fleksibilan, sve može da razume, naročito svoje kolege – prvi put je bio onako da kažem pomalo ljut, već mu je bilo dosta svega. Jer je to bilo sad, 2007. Jer to se sad desilo, pre dvadesetak, mesec dana da kažem najviše, kad su ga odbili lekari. I svi smo bili malo zatečeni, nismo očekivali posle toliko priče i posle toliko godina govora. Tako da nisam uopšte očekivala da će to da mu se desi.
Možeš da misliš kol’ko je sad njegova porodica isto razočarana, ali i ja isto [sam ih razočarala], jer nekako sve je ispalo posle: „Ti si me savetovala da im kažem i da – kad dođe do tako nekih kritičnih medicinskih zahvata kao što su operacija i tako nešto teže – da obavezno kažem“. I reko je. Eto ja sam oduvek mislila da će da bude primljen ko što sam i ja. Ne znam. (Sandra)

Iako to predstavlja kršenje profesionalnog kodeksa ponašanja, kao i zakona, određen broj zdravstvenih radnika i dalje odbija da pruži zdravstvenu negu PLHIV osobama. Na tu činjenicu ukazuje i Brankova priča. U hirurgiji, ginekologiji i stomatologiji i dalje postoje veoma ozbiljne prepreke pristupu zdravstvenoj nezi. Mnoge PLHIV osobe, kao i Branko, Sandra i Jovana umorne su već od stalne dileme da li da kažu zdravstvenim radnicima da su HIV-pozitivne, ili ne.

Ako ja odem za sebe i kažem [da imam HIV], dobijem odgovor: „Pa znate, sad nemamo sterilisanih instrumenata“, ili: „Nemam vode“, pa: „Žurim“, pa: „Dođite drugi dan, ajte da se čujemo“. Čim kaže: „Ajte da se čujemo“, gotovo je, odmah znam da neću biti primljena. I onda je to... Dođeš i kažeš, a uporno me boli zub: „Pa dobro, (...) ali mislim da to nije u redu, jer onda potvrđujemo tu neku stereotipnu priču da svi koji smo nosioci HIV-a želimo druge da inficiramo. Od svih ljudi koje poznajem, 100%, znam da nijedan od njih nema želju da inficira nekog drugog. Ali kada dođe neka ovakva priča, onda ti je malo... Onda i sam kažeš: „Dobro, onda! Idi odradi, nemoj da kažeš!“ (Jovana)

Svi učesnici u studiji žele da budu iskreni prema zdravstvenim radnicima u vezi sa svojim HIV-statusom, ali takođe žele i da dobiju tretman kakav zaslužuje svaki pacijent. Zato se neke PLHIV osobe pitaju: kako mogu da traže od nas da budemo otvoreni i iskreni ako lekari, i pored toga što imaju puno obrazovanje, dužnost da pružaju negu i mogućnost da se zaštite – i dalje odbijaju da nas prime?
Eksplicitna diskriminacija postala je od početka istraživanja, izgleda, nešto ređa. Međutim, kako pokazuje Jovanin primer, i dalje postoje iskustva indirektne diskriminacije, u slučajevima kada zdravstveni radnici na suptilniji način odbijaju da pruže svoje usluge.

Uobičajeni izgovori:

• Nemamo mesta za vas
• Nemam potrebno znanje
• Ne mogu da dezinfikujem instrumente

Dejan živi van Beograda. U svim domovima primarne zdravstvene zaštite u njegovom kraju odbili su da ga prime zato što je HIV-pozitivan.

Jednostavno, trudim se da to što se traži od mene odradim, ali poneki put je vrlo teško jer jednostavno niko ovde u Jugoslaviji, barem 90%, čast izuzecima, ne ferma te uopšte, čim čuje da si pozitivan ko da si kugu dobio, ne?! I jednostavno te tako diskriminišu da... Ja sam u roku od godinu dana, u XXXX imamo jedno 8 lekara opšte prakse, ja sam sve prošao, niko nije hteo da me zadrži kao svog pacijenta. Ili zbog ovog, ili zbog onog...

Koje razloge navode?

Pa... Puno pacijenata ima, jedna je kao razlog to navela, druga: ona se ne razume u to, nije je to nikada interesovalo i tako nema pojma a nema volje sad još da uči dalje, treća je isto sa time došla. (Dejan)

Dejan je takođe pokušao da ode kod zubara, s obzirom na to da PLHIV osobe često imaju problema sa zubima. Na lokalnom nivou nije uspeo da nađe nikoga. Morao je da putuje u Beograd.

U XXXX ne smeju da me pipnu zbog moje bolesti, zato nisu hteli ni da vade [zube]…

Šta kažu – zašto neće?

Kažu da ne mogu da dezinfikuju alate posle... (Dejan)

Nije moja odgovornost

Prema iskustvu nekih PLHIV osoba, uprkos zabrinutosti, zdravstveni radnici deluju kao da imaju dobru volju da im pruže negu. Međutim, njihov stav se menja kada konkretno dođe do toga da zaista sprovedu neku intervenciju. Sandra ovde predstavlja glas velikog broja drugih učesnika u istraživanju.

Na prvi kontakt više ne reaguju onako, kad im kažeš „HIV-pozitivan sam“, nisu zatečeni nego imaju kao... „dobro, to je normalno“. Imaju... Ali kada dođe do neke intervencije, kada trebaju kontakt, onda prebacuju malo više loptu od sebe na drugog kolegu, i tako. To se primećuje. (Sandra)

Tanji je potrebna operacija, ali ne može da nađe nikoga ko bi je operisao.

Žučna kesa počela, žučna kesa je počela da luči žuč, i ja sam bila žuta ko kanarinac. Međutim, niko neće da me operiše! Imamo veliki problem, niko neće da me operiše, niko nije zainteresovan da me operiše!...
Život mi visi o koncu zbog ove žučne kese koja je prepuna kamenja! Toliko boli! Baš boli!... I tražili su uporno hirurga za mene, niko nije došao da me vidi, niko nije došao! (Tanja)

Zdrav tretman: jednaka prava kao i drugi pacijenti

Među onima koji su lečeni neki imaju lošije iskustvo od ostalih pacijenata, koje PLHIV osobe shvataju kao dodatnu diskriminaciju.

Jedan poznanik je trebalo da nedavno uradi ultrazvuk gornjeg abdomena, po preporuci lekara iz Beograda, i on je otišao da to uradi, i ta doktorka koja je to trebalo da radi kada je videla šifru B20, ona se frapirala i nije htela to da uradi; „Zašto vam to ne urade u Beogradu?“ I sve nešto... Kaže… Počela je da stavlja rukavice kao da je došao neko sa kugom. (...) Pa govorim da su medicinski radnici koji se ne bave ovom tematikom veoma neobrazovani u ovom smislu i veoma neupućeni; žive u nekom svom idealnom svetu koji ne prihvata tu vrstu osoba, to je nešto što je, ne znam, margina i neće time da se bave, mislim da je to u pitanju. (Stefan)

Postoje jasne procedure po kojima se lekari i medicinske sestre štite prilikom rada sa svakim pojedinim pacijentom. Profesionalizam znači pridržavanje ovih pravila i nepopuštanje ličnim predrasudama u radnom okruženju. Najnovije informacije potražite u pravilniku Svetske zdravstvene organizacije (SZO).
Veliki broj PLHIV osoba pominje da se zdravstveni radnici najčešće prema PLHIV osobama odnose kao da nisu dostojne osnovnih prava koja drugi pacijenti imaju. Sledeći slučaj ilustruje činjenicu da se ovde ne radi samo o pristupu zdravstvenoj nezi, već da se prema ljudima treba odnositi sa poštovanjem i edukovati ih o izborima koji im stoje na raspolaganju.
Nemanja je otišao kod lekara i poveo prijateljicu koja je takođe HIV-pozitivna, i koja poznaje lekara.

Išla je već nekoliko puta, i upala je sa mnom u kancelariju, i kao nešto se za mene zalagala malo više, znaš ono... I doktorka to oseti: „Nemoj slučajno da imate seksualni odnos, virusi ne smeju da se mešaju…!“ Mogla je to da mi kaže sasvim drugačije, na primer: „Vi ste osobe koje imate HIV virus…“ To je moje mišljenje, da tako treba da se priča sa pacijentima: „Ako već imate odnos, postoji kondom, zaštita...“ I zdravo! A ne: „Ne ni slučajno, pazi!“ (Nemanja)

Primer nepoverenja koje postoji između pojedinih zdravstvenih radnika i PLHIV osoba ilustruje nedavno podnet zahtev jedne klinike Infektivnoj klinici da joj se dostavi spisak imena svih HIV-pozitivnih pacijenata.

Pa oni to stalno traže, taj spisak ljudi koji su HIV-pozitivni. Pa valjda da bi znali po imenu kad im dođe taj pacijent, da je HIV-pozitivan. Misle da će možda tako da se bolje zaštite. Ovi Šsa HIV klinikeĆ im uvek odgovaraju da – to znam, jer sam prisustvovala takvoj situaciji: „Vi ste dužni da se štitite, zakonski od svakoga, a mi zakonski ne smemo da vam damo imena“. (Sandra)

Očekujem da će se loše odnositi prema meni

PLHIV osobe se prilikom pristupa zdravstvenoj nezi i lečenju osećaju diskriminisane na razne načine. U tom slučaju traženje ili poseta lekaru postaje zastrašujuće iskustvo. Naročito ako je u pitanju prvi pristup zdravstvenoj nezi, ili ako je lečenje preko lekara koji ih inače ne leči.
PLHIV osobe nerado pristupaju zdravstvenoj nezi, jer očekuju da će imati problema u vezi sa stigmom, i da će to biti stresno i uznemiravajuće iskustvo.

Ja nisam išla na pregled kod ginekologa od 2003. Ali mislim da bi trebalo. Ne znam. Imam neki taj, ovaj, kao da sam umorna od toga, kao da iščekujem već neku njihovu negativnu reakciju. I onda gledam, ili da čujem ili da saznam za nekog ko je OK, doktorka koja nema takve predrasude, i kad to budem saznala otići ću na redovnu kontrolu. (Sandra)

PLHIV osobe nekad imaju iskustvo diskriminacije u različitim okruženjima: u kući, u komšiluku, na radnom mestu, na ulici, i to kada se ne osećaju dobro i potrebna im je zdravstvena nega.Ova iskustva se ne doživljavaju izolovano već se akumuliraju. Kao posledica prethodnog iskustva neke PLHIV osobe očekuju da će definitivno naići na negativne stavove i ponašanje u određenim situacijama. Ovakva očekivanja predstavljaju oblik auto-stigmatizacije.

Pre 10 godina su meni govorili: „Izbacivaće te odande, izbacivaće te odande!“, bla, bla, bla. Odem na Institut za oralnu hirurgiju u Doktora Subotića, pre 10 godina, ne danas. Sestri na šalteru kažem o čemu se radi, ona me samo pogleda i kaže: „Dobro“. Lekar me je apsolutno primio bez ikakvog problema, obradio me kao i svakog drugog pacijenta, i ništa. A ja sam sam sebe diskriminisao time što sam samog sebe etiketirao. (Saša)

Ne mislimo ovde da PLHIV osobe izmišljaju svoja diskriminativna iskustva, već hoćemo da ukažemo na to kako zbog teškog okruženja u kojem žive, neke PLHIV osobe tumače svoje susrete kroz kontekst prethodne ili očekivane diskriminacije. Njihovo očekivanje predstavlja internalizaciju onoga što se događa u njihovom okruženju.
Većina PLHIV osoba ima sasvim realan strah od iskustva diskriminacije i često su zaista u osetljivim situacijama. I u slučajevima diskriminacije kao i auto-stigmatizacije, zdravstveni radnici treba da budu svesni kako mogu biti protumačeni njihovi postupci, stavovi ili ponašanje. Treba se potruditi i uveriti PLHIV da ne postoje predrasude u načinu na koji se neko prema njima odnosi. Ovaj odnos mora da bude fer.

Pristup zdravstvenoj nezi – biti zdraviji?

Izgleda da se pristup zdravstvenoj nezi i terapiji za PLHIV osobe poboljšava. Iako se to možda ne odnosi na osobe izvan našeg uzorka, zabeležen je pad broja incidenata koje su naši učesnici prijavljivali tokom trajanja istraživanja (2005–2008).
Takođe, postoje i slučajevi pozitivnih iskustava prilikom pristupa zdravstvenoj nezi i zaštiti. Ovi primeri pokazuju kako na pojedince pozitivno utiče kada se zdravstveni radnici prema njima odnose na jedan fer i pristojan način.

U Zavodu za transfuziju krvi, sestra koja je trebalo da mi vadi krv za krvnu grupu nije htela. Htela je jedna onako vrlo flegma, flegmatik žena, starija dama – sela, podigla mi rukav i rekla: „Daj mi to ovamo, daj tu ručicu ovamo! Budi mirna“, i ubola me i iz prve me našla, i kaže: „Ne brini ništa, sedi par minuta“. Bez problema. Ja sam bila oduševljena njenim pristupom. (Tanja)

Marina govori o svom iskustvu:

Lekar koji je radio tu operaciju bio je jako fin prema meni i baš mi je drag, jer on… da ti neku nadu da će sve biti u redu. Još jedna osoba koju je isto operisao, bila je jako zadovoljna njime... Neki se skroz plaše, oni neće da znaju ništa o tome i samo izbegavaju bilo kakav kontakt, prisustvo, tako to. Ali drugi ljudi su otvoreni za život, za sve, i oni samo… znaš, rade svoj posao, oni vole to da rade i otvoreni su i veoma komunikativni. (Marina)

Neprihvatljivo je da fer tretman bude toliko različit od osobe do osobe kako to objašnjava Sanja:

Otišla sam kod zubara, jedan zubar me je odbio, to je bilo jako bolno, odbio me – nije hteo da mi izvadi zub. I onda sam čula za jednog mladog lekara koji je baš onako dobar čovek, pa reko: ja ću sad njega da nazovem. I ja ga nazovem, i on kaže: „Dođi ti kod mene, ja ću sve to da ti završim“. I radio mi (...) i sada, bilo kakvih problema da bude sa zubima – ja imam svog zubara. (Sanja)

Pitanje: kako će oni reagovati na mene – zastrašujuće je pitanje za PLHIV osobe. Reakcije zdravstvenih radnika, koliko god da je to nepravedno, nepredvidive su. Fer odnos prema PLHIV još nije uobičajena praksa. PLHIV osobe nemaju poverenja u sistem i stručnjake. U svetlu medicinskog znanja o rizicima prenošenja HIV-a i opštim standardima zaštite na radu, neoprostivo je da se stručnjaci u oblasti zdravstvene zaštite na ovaj način odnose prema PLHIV osobama.

Znaš, jer ti dođeš kod lekara, kod nekog kome treba da veruješ, ko ti daje nadu, a on te primi bez poštovanja, bez Šda pokaže da znaĆ koliko je to tebi važno, pa ti dobiješ pogrešnu sliku o njegovoj profesiji. On više nije profesionalan. (Mašan)